Srđan Erceg, Nikola Barać i Eddie Vedder – Dennis Münch (via Tumblr)

U okviru poslovnih aktivnosti na teritoriji države Berlin (potpuno drugi svet) slučajnosti vas odvedu na mesta koja odišu rokenrolom.

Takav je bio i muzej Ramonsa (ako niste čuli za njih – ili ste mnogo mladi ili vas ne interesuje). Slučajnost ili sudbina – desi se da sretnete tog istog dana i trenutka Edija Vedera iz Perl Džema (Pearl Jam) koji je svratio da poseti mesto koje diše muzikom grupe uz koju je odrastao i sa kojima se družio. Želeo je da ostane malo i vidi šta se tu dešava – ostao je 6 sati. Da li zbog mesta, ljudi koji su mu prilazili, pričali o muzici, sportu, prijateljstvima… Ili zbog toga što je ljubav u osnovi svega?

Neću pričati o Ediju. On je legenda. Pričaću o ljudima koji ga okružuju, koji ga slušaju, koji nalaze smisao za svaki korak dalje u velikom svetu.

Da li je telohranitelj samo to? Da li je to možda više od prijatelja koji ti želi dobro? Ko ima mišljenje i koga ceniš i imaš respekt? Itekako. Upoznali smo čoveka sa stavom i integritetom. Da li je vozač samo vozač? Ili čovek koji svoj posao poštuje i ceni? Uživa u njemu i razmišlja o ljudima sa kojima radi!? Itekako.

Da li su fanovi samo grupi devojke? Ili su to samosvesna bića koja veruju u legendu? Veoma. Svi smo mi ljudi i neki imaju tu mogućnost (ne sreću) da podele to sa svetom i dozvole svetu da to primi kao neverovatno iskustvo. Mi smo uživaoci te emocije i želimo da je veličamo. Isto tako smo ljudi koje muzika diže i pomera svakog dana, da ustane i preživi dan.

To su sve ljudi koji žele (uglavnom :-)) lepotu življenja. A manje kredite, život koji im nije svojstven ili stvara zavist. Pričali smo sa Edijem kao čovek sa čovekom i shvatili da pred nama nije zvezda ili hipster, već čovek rasterećen problemim svakodnevice koji deli emocije a ne prazne priče. Čovek koji deli uvid u neki drugi pogled na život.

Da – sedeli smo sa čovekom. Pričali o svemu što tišti ovaj svet. I lokalnim i globalnim problemima. I pravim projateljima i onim lažnim. I bankama i politici koja prožima svaki deo društva. I sportu koji ispašta zbog toga. Na kraju shvatiš da smo svi isti. Da imamo slične ideje i bolove. Da znamo sve. Da su nam emocije iste – ma koje boje bili. I divno je kada to shvatiš i podsetiš se ponovo.

Da onda kada misliš da je kanal, setiš se da ima i gorih stvari. I da su prijatelji tu oko tebe i da treba pričati da bi se sećali dobrih i ružnih stvari i pronalazio ono što će te terati da ustaješ svaki dan. Da uvek postoji neko ko te voli. I da tu emociju treba negovati. I da svaka stvar koju spominjemo, nije stvar već – emocija. Kada ego nestane ostaje pravi čovek.

Ostajemo ono što smo zaista mi.